Da li osećaš svet oko sebe?
Da li osećaš kako se strmoglavo vrti,noseći sa sobom rasutu gomilu izgubljenih duša?
Čuješ li krike?
Možda uopšte ne zvuče kao krici. Ne,to su treptaji naše nesmotrenosti,ignorantnosti,jada i bede. Oguglali na sopstvene pozive u pomoć gazimo preko onih koji su zastali da oslušnu eho stradanja.
Jer mi svakog trena sve više stradamo. Svaka sekunda odnosi deo nas,deo koji odlazi u nepovrat i tamo sklapa neko drugo biće.
Dok tako postojimo obuzeti lažnim idealima,sadistički ubijamo svaki nagoveštaj buđenja. Vučemo sa sobom olupinu tela u kojoj smo zarobnjeni,ubeđeni da joj možemo vratiti sjaj koji je imala pre nego što je rđa u nju prodrla.
Ali ta rđa nas razjeda mnogo dublje,prolazi kroz naše oronulo srce i truje nas svakim otkucajem.
Dok nas agonija guši neshvatajući sami sebi nanosimo bol,pružajući užitak i poslednje uzdisaje telu koje se raspada.
Više išta nije bitno. Ni san,ni java,ni strast,ni mir.
Sada smo sami u svojoj tišini. Tišini propasti koju smo sami stvorili.
Krici više ne dopiru do nas.
Osećanja više nisu ni uspomena,jer su nas tako davno napustila.
Sve što imamo je osećaj mučne gorčine u ustima,zlosutnu tišinu koje nismo ni svesni,i svoju senku koja leži na podu prestravljena sopstvenog obličja.
Nika
